Krajnji je politički amaterizam izjašnjavanje na referendumu poistovetiti sa izjašnjavanjem za i protiv vlasti.

Zamislite da igraju Zvezda i Radnik, da Zvezda rutinski, bez napora, pobedi sa 6:4 i da posle toga trener i članovi rukovodstva tima iz Surdulice, mrtvi ozbiljni danima ponavljaju kako su pobedili i kako je ta pobeda samo prvi korak u njihovom pobedonosnom nizu koji će ih do kraja sezone, ni manje ni više, dovesti do titule prvaka. Mada Zvezda ima 54, a Radnik 21 bod.

Šta biste pomislili? Šta drugo nego da se ljudi šale, da su se najeli bunike ili da sami o sebi imaju toliko loše mišljenje da im i poraz sa dva gola razlike izgleda kao pobeda.

Očigledno je da se lideri dosovske opozicije, koji su posle održanog referenduma proglasili pobedu, ne šale. A ne verujem ni da su jeli bunike.

Smešnu tvrdnju o nekakvoj svojoj pobedi i navodno presudnom značaju koji će rezultat referenduma imati po ishod izbora u aprilu, oni obrazlažu činjenicom da je na glasanje izašla „samo“ trećina birača i da je njih skoro 40 odsto glasalo protiv promene ustava.

Prvo, krajnji je politički amaterizam izjašnjavanje na referendumu poistovetiti sa izjašnjavanjem za i protiv vlasti. Jer, protiv promene ustava glasali su i naprednjaci. Mnogo veći procenat nego što se misli. A svi oni će u aprilu listom podržati izbor Vučića za predsednika Srbije.

U javnosti, a posebno među članovima SNS, vlada većinsko mišljenje, a to već godinama ponavljaju i vlasti naklonjeni mediji, da nam je pravosuđe „žuto“. Ne samo zbog toga što je većinu današnjih sudija i tužioca zaista postavila vlast DS i DOS-a, rukovodeći se podjednako njihovom partijskom podobnošću koliko i stručnošću, već i zbog toga što to isto pravosuđe za deset godina nije procesuiralo ni jedan ozbiljniji kriminal bivše vlasti.

Po svim istraživanjima koja su pravljena u poslednjih 20-30 godina, čak 60-65 odsto građana Srbije ima zabrinjavajuće loše mišljenje o srpskom pravosuđu. Uz najčešće obrazloženje da su sudije i javni tužioci korumpirani i da ne sude po zakonu. A ako to nisu činili do sada, kada su bili pod kakvom-takvom kontrolom Skupštine Srbije, potpuno je razumljivo što ljudi strahuju kako će to činiti od sada, kad i formalno postanu država u državi. Koja će od prave države i njenih građana za svoj rad uzimati milijarde dinara, i dalje presude donositi „u ime naroda“, a račune polagati nekom drugom. 

Ali bez obzira na sve navedeno, da je među naprednjacima koji su glasali protiv ustavnih promena postojala i najmanja bojazan da će takvim glasanjem ugroziti Vučića i SNS, ogromna većina njih bi zanemarila svoje loše mišljenje o pravosuđu i zaokružila „da“. 

Drugo, opozicija je u zabludi ako stvarno misli, a svi su izgledi da misli, da su svi oni koji su u nedelju glasali protiv promene ustava, a nemaju člansku kartu SNS, ujedno glasali i protiv Vučića. Glasali su protiv davanja još veće samostalnosti sudijama i tužiocima. Na izborima u aprilu mnogi među njima će glasati za Vučića i SNS. 

Treće, do šezdeset odsto građana koji su podržali promenu ustava, Vučić je stigao bez kampanje. Do uoči samog referenduma praktično se nije izjašnjavao o tom pitanju. Tek pet dana pre glasanja u intervjuu na RTS pozvao je građane da izađu na glasanje i podrže promene u pravosuđu. I samo to jedno obraćanje bilo je dovoljno.

Četvrto, referendum je prošao i bez kampanje Srpske napredne stranke. Vladajuća stranka jeste, takođe tek uoči samog glasanja, pozvala članstvo da podrži promene ustava ali je i nakon toga  referendum odradila sa pola snage. Rutinski. Sa ciljem da on uspe, ali da se od toga ne pravi pitanje biti ili ne biti. I da se stranački aktivisti i glasači ne iscrpljuju već da snagu sačuvaju za april. Kada je na programu prve srpske političke lige daleko značajnija utakmica.

Da zaključim, da su Vučić i SNS vodili kampanju kakvu znaju da vode, da je pokrenuta sva stranačka i medijska mašinerija (a čak i mediji vrlo naklonjeni vlasti, oni koji sad pišu o maloj izlaznosti, su uglavnom ignorisali održavanje referenduma) i da je na dnevnom redu referenduma bilo pitanje od čijeg odgovora zavisi sutrašnji položaj Vučića i SNS, ne treba sumnjati da bi ustavne promene podržale tri četvrtine onih koji su u nedelju glasali.

Ko ne veruje ili ne razume, neka sačeka aprilsko prebrojavanje glasova. Razumljivo je što stranke dosovske opozicije sada svojataju onih 40 odsto birača koji su se izjasnili protiv ustavnih promena, Đilas, Jeremić, Borko Stefanović ili Boško Obradović prosto moraju da čine sve da bi preokrenuli mišljenje javnog mnenja, ohrabrili i mobilisali svoje članstvo, ali će taj procenat glasova, svi oni u zbiru, možda dobiti na nekim budućim izborima. Na izborima 3. aprila sigurno neće. 

Vučić i SNS će napraviti veliku grešku ukoliko se sledećih dana, dva i po meseca pre izbora, umesto predizbornom kampanjom i predstavljanjem građanima rezultata postignutih u obnovi Srbije budu previše bavili analizom referenduma. Opozicija upravo pokušava da ih namami u tu zamku.

Autor: Dušan Marić

Tomislav Popović (36) iz Smedereva, bivši vaterpolista, prvi je doplivao do Časnog krsta, uz koji je, kao nagradu sa ove trke poneo i zlatnik. 

Banka Poštanska štedionica AD Beograd objavila je na svoj sajtu informaciju o isplatama.

Osam godina svakodnevno slušamo dramatične najave da će Vučić i SNS izdati Kosovo i Metohiju i predati ga Albancima i NATO-paktu.

Kao da već nije predato. Kao da njegova sudbina nije, pa skoro, zapečaćena. Ne samo posle vojne agresije fašista iz Brisela i Vašingtona na Srbiju i SR Jugoslaviju i potpisivanja Kumanovskog sporazuma, već mnogo ranije. Počev od odluke Josipa Broza i komunista da posle Drugog svetskog rata zabrane povratak srpskog stanovništva koje je pobeglo od terora balista, preko pristajanja srpskih političara na predaju Leposavića i usvajanje ustava 1974. godine,  po kojem su Kosovo i Vojvodina dobili status države u državi, do iseljavanja desetina hiljada Srba iz južne pokrajine u Smederevo, Beograd, Kraljevo…

Kao da se južna srpska pokrajina već dve decenije ne nalazi pod okupacijom NATO, već da turiste koji idu da letuju na albansko primorju na Đeneral Jankoviću kontrolišu srpski graničari a da u Bonstilu svoju bazu imaju 63. ili 72. brigada Vojske Srbije.

A, kako su te baba Roske i Vange najavljivale, prvi korak u toj izdaji trebala je da bude izmena Ustava Srbije. I to tako što bi se iz njegove preambule izbrisao i pomen na južnu pokrajinu.

U hiljadama novinskih članaka i izjava opozicionih političara to je najavljivano kao gotova stvar. Evo sad će. Samo što nije. Radio Mileva javlja a i radio Marinika potvrđuje. Hiljade pravih i lažnih patriota su sa tom laži prikupljale glasove i lajkove na Fejsbuku i drugim društvenim mrežama.

U tim najavama i medijskom razapinjanju Vučića kao izdajnika koji će, „poput Vuka Brankovića, sutra izdati na Kosovu polju“, nije bilo razlike između levice i desnice, između nacionalista i evroatlanskih fanatika. Istu ili sličnu pesmu guslali su i Boško Obradović i Mladen Obradović, s jedne i Dragan Đilas i Vuk Jeremić, s druge strane.

Razlika je bila samo u rokovima izdaje sa kojima se licitiralo: od nekoliko dana, do nekoliko meseci. Najduže. Jer, kako su lagali, sve je dogovoreno, Vučić je već uzeo milijarde evra, već je kupio latifundije u Južnoj Americi na koje će pobeći, ostaje samo da se jednog probudimo i pročitamo kako je Beograd priznao Kosovo.

Svi ti rokovi su prošli, Kosovo i Metohija je tamo gde je i bilo. Oteto i okupirano. A država nastavlja borbu za odbranu svog suvereniteta. Koliko joj okolnosti dozvoljavaju. Čak i preko toga. Jer ne treba zaboraviti da je Srbija mala zemlja, sa šest-sedam miliona stanovnika, sa zanemarljivim ekonomskim, političkim i vojnim uticajem na globalna zbivanja i geopolitička nadgornjavanja velikih i moćnih. Onih koji se pitaju i po raznim dejtonima i jaltama crtaju granice.

Rezultat te neravnopravne borbe izgleda pomalo neverovatno: u međuvremenu je 20 zemalja povuklo priznanje Kosova kao nezavisne države. Svaka šesta! I pored otvorenog pritiska i pretnji Amerike, Londona, Brisela i drugih centara moći da to ne čine. Čime god da su ih zvanični Beograd, Vučić i Dačić, ubedili da povuku priznanje, kapa dole. Jer sve to što su im oni nudili, ovi drugi su mogli da ponude stotinu puta više.

I, eto, sutra je referendum, o promeni ustava. Ali ne o Kosovu i Metohiji, već o pravosuđu. O načinu izbora sudija i javnih tužilaca. Do sada ih je birala Narodna skupština. Od sada njihov izbor više neće biti u nadležnosti parlamenta i narodnih poslanika, već će odlučujuću reč u izboru sudija imati Visoki savet sudstva a u izboru javnih tužioca Visoki tužilački savet.

Ovim izmenama sudije i tužioci u Srbiji dobijaju slobodu i samostalnost kakvu imaju u vrlo malo zemalja. Da li će i kako će oni da nose teret te slobode i tolike samostalnosti, da li su za njih zreli ili nezreli, pokazaće vreme. Odgovor ćemo znati za pet ili deset godina. Ako ne i ranije.

Ali ono što sasvim sigurno već znamo, za šta nije potreban sud vremena, jeste da se u promenama ustava o kojima se sutra glasa ni jednom jedinom rečju ne pominju južna srpska pokrajina i njen status. Po ustavu, ona ostaje neraskidivi  deo srpskog državnog bića.

Što znači da je opozicija, od one rusofilske, do one proameričke, lagala. Sve ove godine. Obmanjivala građane. Pri čemu je Kosovo i Metohiju koristila isključivo kao sredstvo. Za obmanjivanje javnosti i podizanje sopstvenog rejtinga.
Ali ne samo što nećemo čuti izvinjenje zato što su osam godina lagali, sejali nepoverenje i produbljivali međusrpske sukobe, već ćemo koliko prekosutra nastaviti da slušamo neumorno guslanje opozicije o izdaji Kosova. Ono jeste da se više neće moći pozivati na promenu ustava ali smisliće već nešto.

Autor: Dušan Marić, Narodni poslanik

Poverenica Gradskog odbora Srpske napredne stranke Smederevo Jasmina Vojninović iskoristila je svoja građansko pravo i pozvala građane da se na referendumu pozitivno izjasne o promeni Ustava Republike Srbije.

Predsednik opštine Velika Plana Igor Matković, odmah po otvaraju glasačkih mesta, iskoristio je svoje građansko pravo i pozvao građane da podrže dalji napredak Srbije i oslabađanje pravosuđa političke zavisnosti.