Iskonska je želja i potreba čovekova da, gledajući druge, jedanput vidi i sebe. Susret sa sobom svakako je bio pun neizvesnosti, zebnje i straha, pogotovu što je ta prva slika bila prilično nepoznata i nejasna.
Čovek se, najpre, ogledao u vodi, mirnoj vodi, potom je glačao kamen, bakar, bronzu. Mutna slika otvorila je vrata raznim verovanjima, počev od toga da ogledalo može da ukrade i zarobi dušu, da može da te uvede u drugi svet, pa sve do onih, u novije doba, nesrećnih sedam godina, ukoliko se razbije. Priča o ogledalu u istoriji ljudskoga roda počinje negde u Anadoliji pre 6.000 godina, potom u Mesopotamiji, Egiptu. Ogledali su se i antički Grci i Rimljani, ali ne svi, pošto je ogledalo bila privilegija bogatih.Tako je bilo i u srednjem veku, kada su ogledala prvi put izrađena od stakla. U doba renesanse i baroka Venecija je prednjačila u izradi luksuznih ogledala koja su bila presvučena živom i kalajem. U toj i takvoj Veneciji odavanje tajnog recepta za pripremu ogledala plaćalo se glavom. U novije doba, dakle u 19. veku, nemački hemičar Justus fon Libig usavršio je tehniku premazivanja stakla slojem srebra putem hemijske redukcije, što je omogućilo masovnu proizvodnju jeftinijih i kvalitetnijih ogledala. Ova tehnika se i dan-danas koristi u modernoj proizvodnji ogledala.
Ogledalo je danas prisutno u svim sferama ljudskoga života: ima ga u kući, u automobilu, u teleskopu i mikroskopu, u svemirskim misijama i optičkim eksperimentima. Pored klasičnih ogledala uveliko se proizvode i tzv. pametna ogledala sa ugrađenim ekranima, senzorima i interaktivnim funkcijama. I tu čovek nije stao: poigrao se sa svojom veštinom i znanjem i sačinio iskrivljeno ogledalo. Da se, za razliku od onog plašljivka sa početka ove priče, nasmeje sebi i drugima.
FOSILNI HRAST
Vreme u drvetu ili drvo u vremenu? Fosilni hrast, tamo gde se vekovi talože kao godovi, svakako je najbolja potvrda postojanosti i trajanja. Nekada zdravo drvo nastavilo je svoj „ zagrobni život“ u vodi na dnu rečnog korita ili močvare. U mulju, pesku i šljunku, gotovo bez kiseonika, počinje proces fosilizacije. Hoće se reći da drvo gubi organska svojstva da bi, nakon desetina i stotina hiljada godina, konačno ishodište bila petrifi kacija, odnosno, okamenjivanje. Hrast iz vode, fosilni hrast, rečni abonos, barski ili močvarni hrast, morta ili crni hrast ili, prosto rečeno, večito drvo nastavlja da stari u novoj sredini. Zahvaljujući mnogobrojnim procesima, postepeno počinje da menja boju, počev od zlatne, bakarne, crvene, čokoladne, sive, pa sve do crne.
Fosilni hrast nije nepoznat na našim prostorima. Najviše ga ima u Savi, Velikoj Moravi, Kolubari i retko u Dunavu. Takođe, neretko ga vade iz vode na separacijama, prilikom iskopavanja šljunka. Nažalost, u minulim decenijama kod nas je često korišćen kao ogrevno drvo. Inače, fosilni hrast čija se starost broji u hiljadama godina, iskopava se u Engleskoj, Irskoj, Nemačkoj, Ukrajini, Rusiji, Poljskoj i na Balkanu. Najstariji primerak pronađen je u Hrvatskoj, između Županje i Orašja na Savi. Institut „Ruđer Bošković“ u Zagrebu utvrdio je, sa nekim manjim odstupanjima, da je drvo staro 8.290 godina. Ovaj rezultat potvrdila je i odgovarajuća laboratorija u Tokiju.
Ono što krasi ovo drvo su starost, bogatstvo boja i izuzetna tvrdoća. Hiljadugodišnji boravak u vodi oplemenio ga je i konzervisao, a mnogobrojni procesi menjali su mu boju i strukturu. Fosilni hrast je veoma cenjeno drvo, ali se njegova iskoristivost nekada svede na 20-tak odsto, dakle, jednu petinu. Nakon vađenja iz vode, prilikom višegodišnjeg prirodnog sušenja, javljaju se napukline i druge deformacije. Što se obrade tiče, fosilni hrast je veoma tvrdo i postojano drvo. Dešava se da, prilikom struganja, izbijaju varnice, što upravo potvrđuje da je proces fosilizacije u toku. Zbog složenog procesa obrade izuzetno je skup materijal. Od fosilnog hrasta izrađuju se skulpture, muzički instrumenti, luksuzni nameštaj… U prilog ovome svakako potvrda da je ovo drvo u prošlosti tretirano kao dragocenost i luksuz: od njega je, na primer, napravljen presto Petra Velikog, kao i spavaća soba Luja XIV.
Kreativna radionica OPUS
Poštujući nataloženo vreme, lepotu i postojanost naumili smo da na neki način pomognemo našem prijatelju, fosilnom hrastu, da izađe na videlo. Možebiti da je hiljadugodišnji boravak u vodi, u muljevitoj sredini, svojevrsna osuda na trajanje, na nešto šte je nepoznato i što se, ponekad bojažljivo, zove večnost. Naše upoznavanje sa fosilnim hrastom traje godinama. Trudili smo se da ga udobno smestimo u odgovarajuću formu i opredelili se za ogledalo, uvereni da će upravo taj okvir, taj ram, najbolje učvrstiti veru u živu sliku s ove strane stakla. Da se razumemo: fosilni hrast su oblikovali vreme i voda, minerali i metali, darujući mu boju i čvrstinu na kojoj mogu da mu pozavide mnogi iz sveta flore.
Razapeti između alata i zanata, smatramo da je ovo drvo zaslužilo, pre svega, poštovanje. Poštovanje njegovog sklada sa prirodom koji vam jasno govori da bi bilo pametno da se okanete velikih zahvata i “intervencija” na ovom plemenitom drvetu. Kada budete razumeli ovog lepotana, shvatićete da je u nekim slučajevima dovoljan trag crva koji se kao autor “potpisao” pre nekoliko hiljada godina. Radeći sa fosilnom hrastom zaboravite hemiju: dakle, nema boja, nema lakova! To uputstvo nudi nam priroda, a od vremena budućeg ovo drvo se štiti jedino uljem sa voskom. A kad smo kod uputstva: kada gledate ova ogledala, priđite bliže da biste ih zagledali. To zaslužuju.
Gradimir Stevanović
